MEDITACIJA Can Be Fun For Anyone

težnjama indijskog duha — kosmičke strukture i fenomeni izjednačeni su s organima i funkcijama ljudskog tela i, pored toga, s elementima žrtvovanja (žrtvenik, vatra, žrtva, obredni instrumenti, liturgijske formule, itd.). S druge strane, askeza — koja je (već u preistorijska vremena) podrazumevala čitav jedan sistem podudarnosti između mikro i makrokosmosa (dah poistovećen s vetroan, itd.) — povezana je preko homologija sa žrtvovanjem. Neki oblici askeze, zadržavanje daha na primer, smatrani su čak za vrednije od žrtvovanja; smatralo se da je njihov ishod dragoceniji nego »plodovi« žrtvovanja. Ali sve te homologacije i sva ta izjednačavanja vrede, odnosno postaju stvarni i religiozno delotvorni jedino ako se razume dijalektika koja ih je obelodanila. Na koncu, ovde je reč o jednom broju sistema koji su s jedne strane homologni, a sa druge svrstani u jedan hijerarhijski promenjivi niz. Žrtvovanje je poistovećeno sa askezom, ali ono što posle određenog trenutka najviše vredi jeste shvatanje principa koji opravdava slična izjednačavanja. Vrlo rano, sa Upanišadama, biće visoko uzdignuto razumevanje, znanje (đnjana) dok će sistem žrtvovanja, sa mitološkom teologijom koju implikuje, izgubiti religiozni primat.

Meditation BasicsMeditation can be a focusing in the mind on one item, producing the cessation of all thought. As ideas dissipate, the thoughts gets to be quiet, and we are able to be absolutely during the existing minute. The strategies of meditation are very simple and easy to learn, but the chance to preserve the mind concentrated normally takes time, check here persistence and observe.

Slični obredi karakteristični su za skupine odraslih, analogne »društvu muškaraca« (Mânnerbiinde) ; »tajne« se mladićima otkrivaju posredstvom obreda inicijacije. Neki autori su verovali da su pronašli dokaz takve inicijacije u pećini Montespan, ali je ovo tumačenje bilo osporavano. Ipak, starost obreda inicijacije je van svake sumnje. Analogije između izvesnog broja ceremonija potvrđenih u rubnim oblastima sveta (Australija, Južna i Severna Amerika)37 svedoče o zajedničkoj tradiciji koja je razvijena već u paleolitu. Što se tiče »igre u krug« iz Montespana (ma kakvo bilo tumačenje tragova koje su ostavile noge mladića na glinovitom tlu 35 Što ie privuklo pažnju Ukove kritike, nav. delo, str. 140 i dalje. Ovaj autor je, navevši najpre nekoliko primera ili etnografskih poređenja, razjasnio neke vidove preistorijskih društava (str. 151 i dalje) i prikazao analizu paleolitske pećinske umetnosti u svetlu australijskih i afričkih činjenica (str. 191 i dalje). 30 Podsetimo da je koncept »živih fosila« bio uspešno korišćen u više grana biologije, a posebno u speleologiji. Troglobije koje danas naseljavaju neke pećine pripadaju već odavno prevaziđenoj fauni. »just one su pravi živi fosili i često predstavljaju veoma zaostale stadijume istorije života — tercijalne, pa čak i sekundarne« (Dr. Racovitza). Pećine tako čuvaju jednu drevnu faunu, u slučaju da poželimo da upoznamo primitivne zoomorfičke grupe koje se ne mogu fosilizovati. 37 Vid. M. Eliade, Naissances mystiques, str. 69 i dalje.

Vrhovni Vladar je isto tako bio i veliki sveštenik i sam je, ili zajedno s kraljicom, proslavljao najznačajnije praznike u godini. Posle smrti, kraljevi su bili divinizovani. Pričajući o smrti nekog kralja, govorilo se da »je postao bog«. Kip mu je postavljan u hramu, a vladari na vlasti prinosili bi mu žrtve. Prema nekim tekstovima, kralja su još za života smatrali otelotvorenjem njegovih divinizovanih predaka. 4

Treba uvek voditi računa o brojnosti mogućih tumačenja nekog dokumenta čija je magijsko-religiozna svrha verovatna. S druge strane, opet, ma kakve bile razlike između arktičkih lovaca i paleolitskih ljudi, ne treba zaboraviti da i jedni i drugi imaju istu ekonomiju, a vrlo verovatno i istu religioznu ideologiju, svojstvenu lovačkim civilizacijama. Prema tome, opravdano je upoređivanje preistorijskih dokumenata sa etnološkim činjenicama. Predložili smo da iz ove perspektive protumačimo otkriće jedne fosilne lobanje mladog mrkog medveda iz Silezije, koja pripada sloju starijeg orinjasjena; dok su sekutići i očnjaci bili sastrugani ili sasečeni turpijom, kutnjaci su još bili u izvanrednom stanju. V. Kopers je podsetio na »praznik medveda« kod Gilijaka sa Sahalina i Ainua sa ostrva Jeso: pre nego što ubiju mladog medveda, oni mu nekom vrstom turpije saseku očnjake i sekutiće kako više ne bi mogao da povredi učesnike ceremonije. 10 A pošto tokom iste ceremonije deca zasipaju strelama vezanog medveda, u istom smislu protumačeni su i neki crteži na liticama pećine Tri brata (Trois-Freres), koji prikazuju medveda po15 w

bogatstvo neke religije utemeljene na ideji hronične plodnosti i ciklusa život—smrt—zagrobni život.four" Uostalom, čim se arheološkim dokumentima Bliskog istoka dodaju prvi tekstovi, vidi se koliko oni otkrivaju jedan univerzum ne samo složenih i dubokih, nego i nadugačko promišljanih značenja, višestruko reinterpretiranih, ponekad do te mere da postaju nejasna, skoro potpuno nerazumljiva. U izvesnim slučajevima, prvi tekstovi koji su nam dostupni predstavljaju približno sećanje na pradavne religiozne tvorevine koje su postale zastarele ili su bile napola zaboravljene. Važno je ne izgubiti iz vida da se grandiozna duhovnost neolita ne može »prozreti« pomoću dokumenata koji su nam na raspolaganju. Semantičke mogućnosti arheoloških dokumenata ograničene su, i prvi tekstovi odražavaju viziju sveta pod snažnim uticajem religioznih ideja vezanih s metalurgijom, urbanom civilizacijom, institucijom kraljevstva i organizovanim sveštenstvom. Ali, ako nam duhovna građevina neolita 50 nije više dostupna u celini, njeni delovi sačuvani su rasuti u tradicijama seljačkih društava.

Posle otkrivanja tajne topljenja magnetita ili hematita, bez mnogo muke dobijala se velika količina metala, jer su naslage bile veoma bogate i lako dostupne. Ali obrada zemaljske rudače nije ista što i obrada meteorskog gvožđa, a razlikuje se i od topljenja bakra i bronze. Tek kada je pronađena peć, naročito posle usavršavanja tehnike »stvrdnjavanja« metala kaljenjem, gvožđe je preovladalo. Tek je metalurgija zemaljskog gvožđa učinila ovaj metallic dostupnim za svakodnevno korišćenje. Ova činjenica je imala značajne religiozne posledice. Pored nebeske sakralnosti, koja je povezana s meteoritima, sada se suočavamo sa zemaljskom sakralnošću, u čemu učestvuju rudnici i nade. Metali niču »u krilu zemlje«.54 Pećine i rudnici poistovećeni su sa matericom Zemlje-Majke. impolite izvađene iz rudnika u izvesnom smislu predstavljaju »zametke«. Oni lagano rastu, kao da su podložni drugačijem vremenskom ritmu nego što je to život biljnih organizama i životinja — nije stvar u tome da oni manje rastu, oni »sazrevaju« u zemaljskim dubinama. Njihovo vađenje iz krila Zemlje-Majke je, dakle, jedna prevremena operacija. Ako bi im se ostavilo dovoljno vremena da se razviju (što bi se ovde odnosilo na geološki ritam vremena), impolite bi mogie postati zreli, »savršeni« metali. fifty one 52 fifty three fifty four

Uporedna analiza ikonografije i simbolike ukrasnih motiva, otkrivenih na vazama i na predmetima od bronze, ponekad može značajno da proširi poznavanje neke preistorijske religije; ali to se potvrđuje tek počev od slikane keramike, naročito počev od metalnog doba.

Istraživači se slažu da pećine treba smatrati za neku vrstu svetilišta jer se crteži nalaze prilično daleko od ulaza. Uostalom, mnoge su pećine bile nastanjene, a teškoće pristupa naglašavale su njihov božanski karakter. Da bi se došlo do ukrašenih zidova treba proći na stotine metara, kao u slučaju pećine iz Nijoa (Niaux) ili pećine Tri brata. Pećina iz Kabrereta (Cabrerets) predstavlja pravi lavirint, i za njen obilazak je potrebno nekoliko sati. U Laskou, da bi se prišlo donjoj galeriji — gde se nalazi jedno od remek-dela paleolitske umetnosti — treba sići Iestvicama od užadi kroz jedan bunar dubok 6,thirty metara. Svrha ovih slikanih ili urezivanih delà van svake je sumnje. Da bi ih protumačili, većina istraživača pozivala se na etnološke paralele. Izvesna poređenja nisu bila uverljiva, pogotovo kada se težilo »upotpunjavanju« paleolitskog dokumenta kako bi on što više odgovarao etnografskoj analogiji. Ali takva neoprezna objašnjenja samo umanjuju ugled svojih autora, a ne dovode u pitanje metodu koju oni veruju da su koristili. Medvedi, lavovi i druge divlje životinje zasute strelama, ili modeli od gline koji su pronađeni u pećini iz Montespana a predstavljaju lavove i jednog medveda probušene okruglim i dubokim rupama, tumačeni su kao dokaz »magije za lovce«.23 Pretpostavka je prihvatljiva, ali bi se neka od tih delà mogla tumačiti i kao reaktualizacija nekog prvobitnog lova. Podjednako je verovatno da su obredi praznovani u najudaljenijim delovima »svetilišta«, možda pre kakvog pohoda u lov ili povodom onoga što bi se moglo nazvati »inicijacija« mladića.

neminovnog Zevsovog pada, 21 u bližoj ili daljoj budućnosti (522, 764 i dalje). Titan samopouzdano objavljuje kako Zevs ima samo jednu mogućnost da izbegne tu propast: da ga oslobodi okova (769—70). Kako druga dva dela trilogije Prometeide nisu sačuvana, ne znamo na koji se način neprijateljstvo dveju božanskih figura okončalo njihovim pomirenjem. Ali Prometej je u Atini petog veka već imao svoj godišnji praznik; pored toga, bio je dovođen u vezu s Hefestom i sa Atenom, štaviše, možda pod uticajem nekih duhovnih pokreta kojima se oduševljavala ne samo intelektualna elita nego i mase (up. tom II), ubrzo se počela naglašavati Zevsova mudrost i dobroćudnost. Vrhovni gospodar se pokajao ne samo tako što je postavio Krona za kralja Jeliseja, nego je oprostio i titanima. Pindar objavljuje da je »Zevs, Besmrtni, oslobodio titane« (IV Pitijska oda, 291), dok u Oslobođenom Prometeju hor čine titani oslobođeni okova.82 Podela prve životinje prinesene na žrtvu u Mekoni, s jedne je strane imala za posledicu raskid između bogova i ljudi, a s druge osudu Prometej a. Pa ipak, Zevsova srdžba izgleda preterana; jer, kao što to pokazuje Karl Mo j li,23 ova obredna podela je u skladu sa žrtvama koje su nebeskim bogovima prinosili primitivni lovci u Sibiru i pastirski narodi srednje Azije.

U stvari, jedna civilizacija koja obuhvata kulturu žita i ječma, i pripitomljavanje ovaca, stoke i svinja, istovremeno su pojavljuje oko ~7000. godine ili nešto ranije, na obalama Grčke i Italije, na Kritu, u južnoj Anadoliji, Siriji i Palestini i području plodnog polumeseca. Na osnovu datuma do kojih se došlo metodom radioaktivnog uljenika, ne može se tvrditi kako se ovaj kulturni kompleks pojavio u Grčkoj docnije nego u području plodnog polumeseca, u Siriji, na Siciliji ili u Palestini. Još ne znamo šta je bio »početni podsticaj« ove kulture. 43 Ali, nema ni arheoloških dokaza koji bi ukazivali na priliv doseljenika iz Male Azije, koji su već imali uzgajane biljke i domaće životinje.44 Kakvo god bilo njeno poreklo, »drevna evropska civilizacija'« razvijala se u originalnom pravcu, po kojem se podjednako razlikuje od kultura Bliskog istoka kao i od kultura srednje i severne Evrope. Između —6500. i ~5300. godine došlo je do snažnog kulturnog razvoja na Balkanskom poluostrvu i u srednjoj Anadoliji. Veliki broj predmeta (pečati s ideogramima, ljudske i životinjske determine, teriomorfne vaze, slike božanskih maski) ukazuju na obredne aktivnosti. Oko sredine šestog milenijuma, povećava se broj sela zaštićenih opkopima ili zidinama, koja mogu da forty three

five Konj koji predstavlja kraljevsku snagu (kšatra) pored ostalog je poistovećen sa Jamom, Aditjom (Suncem) i Somom (odnosno, s bogovima vladarima), i na neki način predstavlja zamenu za kralja Treba voditi računa o takvim postupcima izjednačavanja i zamene kada analiziramo jedan paralelni scénario, purušamedhu; u stvari, »žrtvovanje muškarca« je vrlo blisko ašvamedhi. Pored životinja, žrtvovan je i jedan brahman ili jedan kšatrja, kupljen po ceni od one.000 krava i 100 konja. Njega su takođe ostavljali slobodnog godinu dana, a pošto bi bio ubijen, kraljica bi takođe legala pored njegovog tela. Smatralo se da se purušamedhom dobija sve što se nije moglo postići ašvamedhom. Pitali smo se da li je neka takva žrtva bila ikad upražnjavana. Purušamedha se opisuje u nekoliko šrautasutri (šrautasutras) ali jedino Sankhajana i Vaitana propisuju ubijanje žrtve. Prema drugim liturgijskim spisima, muškarac se u poslednjem trenutku oslobađa i umesto njega se ubija neka životinja. Značajno je da se tokom purušamedhe izgovara čuvena kosmogonijska himna Purušasukta (Rigveda X, ninety). Poistovećenje žrtve sa Purušom-Prađapatijem vodi do poistovećenja prinosioca žrtve s Prađapatijem. Moguće je pokazati kako u germanskoj tradiciji six 5

Zaratustra, govori o »Vaskrsenju umrlih«. Vaskrsavanje se, dakle, uklapa u konačnu Obnovu, koja osim toga podrazumeva i sveopšte suđenje. Tu se u jednoj grandioznoj eshatološkoj viziji artikuliše veći broj ideja od kojih su neke dosta stare: korenito i potpuno preporođeni svet u stvari je rezultat novog Stvaranja koji demoni više neće kvariti svojim napadom; vaskrsenje mrtvih, u stvari, ponovno stvaranje tela, jednako je kosmogoniji ako se ima u vidu paralelizam mikrokosmos-makrokosmos, što je drevno shvatanje koje je zajedničko brojnim indoevropskim narodima, ali se posebno razvilo u Indiji i u Iranu. Kao što smo videli (up. § 104), konačna Obnova, koja je bila već oblikovana u bogosluženju kakvo je obavljao Zaratustra, anticipirana je u obredima Nove godine (Navroz). Predanje najzad za Novu godinu vezuje tri odlučujuća događaja kosmičke i ljudske drame: Stvaranje, objavljivanje »Religije«, i eshatološku Obnovu.sixty six Ali pošto godina predstavlja totalitet kosmičkog vremena, deset poslednjih dana svake godine anticipiraju, na neki način, eshatološku dramu. To je neobično međuvreme kada se duše vraćaju na zemlju: Jašt (13 : 49—fifty two) priziva fravašije 67 koji se slobodno kreću tih deset poslednjih dana u godini.

tovremeno otkrivala bliskost s božanskim svetom i kontinuitet između života i smrti. A te su ideje sigurno bile zajedničke svim starim religijama zemljoradničkog tipa, jedino što su bile potisnute olimpskom religijom. »Otkrivanje« tajanstvenog kontinuiteta između života i smrti mirilo je epopta s neumitnošću sopstvene smrti. Upućeni u Eleusinske misterije nisu obrazovali »crkvu« niti neko tajno udruženje koje bi se moglo uporediti s misterijama helenističke epohe. Vrativši se kućama, misti i epopti su i dalje učestvovali u javnim kultovima. U stvari, upućeni su se tek posle smrti nalazili zajedno, odvojeni od gomile neupućenih. Sa tog stanovišta, Eleusinske misterije posle Pizistrata možemo posmatrati kao religiozni sistem koji upotpunjuje olimpsku religiju i javne kultove, ne suprotstavljajući se pri tom tradicionalnim gradskim religioznim institucijama. Osnovni doprinos Eleusine bio je soteriološkog tipa i zbog toga je Atina dopustila Misterije i vrlo brzo postala njihov pokrovitelj. Demetra je bila najomiljenija od svih boginja koje su obožavane u grčkim oblastima i kolonijama. Ona je, takođe, bila i najstarija; morfološki, nadovezivala se na neolitske Velike boginje. Antika je znala i za druge Demetrine misterije, a najpoznatije su bile one particular iz Andanije i Likosure. Dodajmo da je Samotraka, inicijacijsko središte severnih zemalja — Trakije, Makedonije i Epira — bila poznata po Misterijama Kabira i da su se u Atini počev od V neka proslavljale Misterije tračko-frigijskog boga Sabazija, što je bio prvi kult sa istoka koji je prodro na zapad.